Dr Pero Višnjić je rodjen u Halinovićima, Foći 10 Jun 1935 godine ocu Nedji i majke Rose. Nedjo i Rosa su oboje bili ratni invalidi i živeći sa petero muške dece i jedom devojčicom borili se za život u jako pustoj, siromašnoj i neurbanoj sredini Bosne i Hercegovine. Prva pismenost je stigla u Halinoviće 1947 godine pri završetku drugog svetskog rata koji je ostavio za sobom siromaštvo i bedu uništivši stočarstvo. Jelo se jedan ili nijedan obrok dnevno. Voda se nosila na ledjima u „bramenicama“ ili na konju. Kiše su stvarale poplave i razarale poljoprivredu a prevruča ljeta isušivala zemlju.
Sa osam godina mladi Pero je pobegao iz Halinovića u grad Foču gde je postao bočin, nosio je vodu za radnike na Drini. Bio je to veoma težak posao, spavalo se u brvnari koja nije imala vrata a krevet se sastojao od dasaka prekrivenih sa slamom. Nakon godine dana rada mladi Pero se zaposlio kao kurir i nosio poštu sa broda do Foče na ledjima (15-20kg) svaki dan po dva puta u razdaljini od 10km. U tom vremenu se opismenio i radio na tome da završi osnovnu školu. Jedne prilike dok je prenosio poštu bio je napadnut na putu, misleći da ima pare cigani su ga pretukli prekopali postu i sve pobacali u Drinu. Taj dan kada se vratio bez pošte odmah je dobio otkaz sa posla bez obzira na to da je očigledno bio napadnut i modar. Potom je mladi Pero dobio posao preko prijatelja u pilani „Maglica“ kao coler daske. To mu je bio lep posao i tada je uspeo da od prve plate kupi sebi prve patike od gume „Bata Borovo“. Na tom poslu je ostao naredne 3(tri) godine u medjuvremenu pohadjajući večernju školu u Foči.Usledio je upis u higijeničarsku školu u Sarajevu koju je završio uz nagradu sa odličnim rezultatima. Uz sve te muke to je bio i period kada je mladi Pero počeo da se osipa sa psorijazom po celom telu, glave noktiju, zglobova bas svuda. To je bila katastrofa a u to doba nije ni bilo leka. Doktori i prijatelji su ga mazali jodom, katranim, masirali sa plavim kamenom, zakopavali u konjsko djubre ali nista nije pokazivalo pozitivne rezultate. Nakon dugotrajne muke oko sopstvne borbe sa psorijazom mladi Pero je počeo da razmišlja o tome kako bi izlečio svoju muku.
Medjutim prvo je morao da odsluži 24 meseca vojske a potom se prijavio na privatne časove kod Profesora Kovačevića u Sarajevo i takodje upisao trogodisnju pripremu za prijem na Sarajevski Medicinski Fakultet. Pero je imao dobre rezultate ali se moralo raditi i ići redovno na studije. Radio je, studirao i stalno trazio lek za bolest koja ga je napala. Kako je došao do leka pre završetka studija u Sarajevo i izlečivši sebe i mnogobrojne kolege i prijatelje mnogi su mu iz poštovanja predali titulu Doktora. Dr. Višnjic je napokon u Februaru 1978 stekao stručni naziv lekara dobivši diplomu iz Medicinskog Fakultete u Sarajevu.
Dr Višnjić je radio u raznim bolničkim ustanovama i postajao sve uspešniju u lečenju koznih bolesti i ginekologije što nastavlja da leči i dan danas. Lek koji se danas zove Vipsogal je predat na ispitivanje u Prvoj Cirhiskoj Farmaciji gde su se svi rezultati pokazali odlični i obečavajući. Potom je lek ispitan na Torlaku u Beogradu gde su rezultati takodje se pokazali fenomenalni na šest klinika po 50-100 pacijenata.
U Martu 1985 ugovorom sa Galenikom započeta je proizvodnja kreme VIPSOGAL. Krema je bila dostupna na svim tržištima bivših Yugoslovenskih država kao i zemalja poput Rusije, Rumunije, Bugarske, Chehoslovačke, Poljske a potom se znanje i traženje za kremu proširilo na jos 130 zemalja sveta. Od 1985 do 2000 godine proizvedeno je i prodato preko 7,6 milijardi tuba Vipsogala od 100gr.
Potom 1991 je nastupio rat, Dr Višnjić je napustio područje Yugoslavije i preselio se sa porodicom u Floridu, USA. Njegov procenat od proizvodnje sa Galenikom je prestao da se isporučuje jos pre nego je nastupio embargo nad Jugoslaviom. Dr Višnjić trenutno živi u Novom Beogradu na Savskom Keju. Sam proizvodi kreme Vipsogal i Vipjuderm koje možete da naručite preko ovog web sajta ili kupiti lično iz doktorove ordinacije.
